BEGOVO RAZDOLJE I OKOLO

Zimi kada je puno snijega,  melem je za dušu otići ponad Begova Razdolja pa ako ništa više onda prošetati pustim poljima i proplancima.U takvim uvjetima uputiti se na Veliku Višnjevicu 1366 m pravi je izazov ili desno na Bjelolasicu 1534 m  ( 45°19'09.72" S  14°54'46.69" I).

Picugi seniori bili su ovdje više puta.Ovo su uspomene.

BRITULA

- Kad izgubite dodir s unutarnjom tišinom, izgubili ste i  dodir sa sobom. Kad izgubite dodir sa sobom, izgubili ste sebe u svijetu. (E.Tolle)

Trebalo bi ponovno uspostaviti taj dodir. Mislim da je Pučanstvo (Krešo) pokazao dobre znakove kada mi je poslao ovu zgodu koju je u trenutku nadahnaća napisao a ja vam je prenosim. Zove se britula a to vam je džepni nožić ili britva za rezanje loze.A ljude iz priče poznam dobro!

Bi van stija povidati ča me je tukalo nakon toliko lit, ča sam pasa svakakovu muku i dižgraciju radi jene britule ki sam ju posudija onoj mižeriji od mog suseda, Emilijanu, prije 8 lit. 

Sam Guerino iz Lašići, di živim sa svojon ženom Marčelom, već 53 lit. Imamo 3 dice, 2 sina i jenu ščer, ki je proprio prava. Ona dva farabuta, ne znam ča bin moga dobrega povidati o njima, ma stalno mam nikih problema, pogotovo sa onim mlajžim ki je ovega lita napunio 54 lit, vrag ga zlega, i još ne dela, i samo hodi okolo, plaši ljude, hita po srnami kad ni vrime, a vero i po kokošami. A ča da vam povidam.

Onaj još mlajži 51.5 lit je dela poli onega, se ne domislim kako se zva, ma više ne dela poli njega. Ima 2 dice i ženu, jenu dobru, koja na svu sriću radi. Ma i tabak mu kupuje.

Jenega dan, prije 8 lit, je pasa poli mene moj prvi sused Emilijano, i me zaiska britulu za rezanje loz.

San se vrga u pensir, propensa, ma  sam mu da tu britulu koju mi je ostavija moj pokojni tac, ki je imala preko 70 lit i ki ju je učinija onaj kovač iz Krunčići. Su me pasivale najčrnije misli, sam ositia ko neku debulecu, i nis bija siguran da če to dobro finit, ma šteso sam mu je da. San mu reka, Emilijano, kada finiš, te molin da mi ju tornaš i da paziš na nju, kako sam to sva ta lita ja činia; sam ju pra, brusia, luštra, deboto  sam bia  u nju infecionan več nego na moju Marčelu, o dici neču reč niš.

Pasala je jena šetimana, 2, i san odlučia poći poli Emilijana da vidin ča je sa tom mojon britulom. Nis zna de je nabavio novega  breka, onega, pensan da je od race, kako se ono kaže,

RUT MUL SERIJER, ma ne znan, vrag mu sve kosti polomija. Kad sam šal prema hiži, odjedanput je skočia na mene, ki da me čeka, mi scuka brageše, deboto me i ugriza za kolino, i vrag ni pušta, ka da sam vrga kolino u moršu, tako me stiska . San gotov,s am pomislio, ča ču ovako finit, i u zadnjem trenutku sam vidio jedan palun, onaj od kacije, sam ga zea i stuka mu glavu, ma vrag ni mola, pa sam ga još jenom, ma dobro opalio. Beštija me molala i pobigla, a ja san se polako torna, ma mi se peralo da je Emilijano sve to čuria i niš ni stia učinit.

Na male sam se torna u hižu, i dobro da je bila nevista tamo, i me je odmah popeljala poli onog mog mediga u Poreč, onega ki liči one debele, i išijatiku i štitikecu nekim eliširima, beato lui.

Mi je reka da to ni niš, i me pita da li je brek cipljen. A ča ja znam da li je brek cipljen, Emilijana nis pita. Je ima neke vrage na ušima, i cilo vrime je nešto brontula, i deboto me ni niš čua ča sam mu povida. San čua da mu iz glave gre neka mužika, ma ča je to za jeno. Varemengo i takvi doturi. Me posla u Pulu , onakovega, zgriženoga svega rascuksnog i krvavega.

Misec i po nisam moga hodit, ist ni pensat, a nisam ni Emilijana pita za beštiju.

Potle 2 miseca sam zazva Emilijana , sa portuna, ma nis šal nutra. Ona beštija me gledala poli ograde, i sam vidija da joj gre slina na usta. Vrag jedan. Emilijano je doša poli portuna,i mi je reka da mu britula još treba, i da će mi je tornat kada fini sa delom. Sam zna da ništo ne gre pravo, i sam mu stia odgovorit da mi odmah torna britulu, ma je onaj vrag počea lajati, i gristi želizdo od portuna, i sam popensa da je bolje da tornam doma.

Potle 2 miseca i po sam ponovo torna do Emilijana, i finalmente mi je torna britulu, i kada sam je zagleda, deboto me kolpo pogodia. Ma ča je to za jeno, ča moja britula, sva scukana, ruzinava. Mi je pa mrak na oči, i san reka Emilijanu da mi plati štetu ili ću poć poli vokata, na ča mi je on odgovorija da se grem jebati ja i moja britula i moj vokato. Ona beštija me je i dalje gledala i imala je oči ko oganj. San bia van sebe od rabije, da sam ima pušku, bi hi oboje ubija i srušia mu staju.

Mi je povida sused Mirko da ma jedan vokato, priko parkirališta, i da je špečalista za takove stvari i da će mi on sigurno rišiti taj problem. Ma grem provat, možda ni tako munjen ki onaj dotur ki mu mužika gre iz glave. Sam zazava Marčelu neka se pronta i smo pošli u Poreč.

Me doša gušt za kafelom, i smo sili ja i moja Marčela, propio ispred vrati di dela vokato. Smo guštali kafe , i sam vidio jenega čovika ki  gre zgorom, pa zdolom, i nešto si brontula. Ma sigurno je taj đir učinia 20 bot i mi se pera da sam čuo rič alineja, neki Šmit, pa si je povida da su svi Slovenci konji, neki vražji kontrati, ovrhe i još ostalega ma se ne morem tega sititi. Je hita glavu na bok, na desno, pa si je bradom dotica košulju, raskočava brageše, zaveziva pastole. Više ga nis vidija, ki da je u zemlju propa. Ma  gvarda kakovih ljudi je na svitu, mi ga je bilo ža, jadan čovik. A ča se more. Sam poša u njegof ufic, i deboto me kolpo pogodia. Taj jadan čovik , kega sam prije vidija  je bio šteši vokato. Ma varamengo. Ma ča je to na ten svitu, oni dotur, pa ovaj. Ma...

Marčela me je počela cukati da gremo ča, ma se u meni otvoria svit, sam dobia niku viru, kada sam vidia sve one libre i neke harte ki su bile poslagane jena na drugu, visoko, skoro do šufita. Sam si reka, to je moj čovik. Me gleda dimboko , šteso je jo hita glavu na bok, i me pita ča sam doša. Sam mu povida ča me tokalo, i kada me posluša, je ima oči pune suz.

Marčela mi je prišapnula da se kalmam, vengo bi ga moga kolpo udrit. Odjedanput se diga, mi se je peralo da je pred menom boškarin od suseda, tako mi se pera, jak, velik, visok i povida NEČEMO SE FERMAT DOK NE TORNAMO BRITULU KAKOVA JE BILA. Je poša prema meni, Marčela se sakrila iza mene, ki vrag zna ča je pensala, a ni meni ni bilo svejedno, i me zagrlia. A ča sam moga , sam i ja njega zagrlia. To je bilo pred 8 lit.

Ni da ni niš dela, se trudia, smo bili par boti  na sudu ma se ona dižgarcija od Emilijana nije prežentala, i sam vidija da mu pacienca gre varemengo, sam primitia da si je počeo nokte grist, i mu se tornala ona debuleca, ma sad je glavu hita na livo. Ni više predika sa sobon, ma svako toliko se počeo smijati kako lud. Jadan čovik. Deboto sam popensa , ma ča je to od britule. Sam torna doma, zea britulu, poša poli Emilijana, ona beštija je još bila tamo, mi je pokazala zube i hitia britulu u kortu. Vražija britula, ča to more čovika tako rovinat, a ča bi bilo se je radilo o tratoru.Ma…

Da,  posla  mi je  poruku priko mog suseda Mirka, da nečemo molat, da čemo se i dalje borit, pa makar nas tokalo da gremo u ono misto poli Belgijaci, di čemo sigurno dobiti .

Ala, živim u šperanci da još ima dobrih ljudi ki žele pomoć.

Je Božić, sam se domislia da vokatu ponesem domačih kobasic, jaja, pancete ombola, vero je zaslužia, i vina ću mu prinest.

Onom doturu niš!

VELEBITSKA INSPIRACIJA

Prošlo je poprilično vremena a da nisam išao na Velebit.Nakon ozlijede koju sam preživio i nekih problema evo me opet. Zasigurno jedno od najinspirativnijih mjesta je Ravni Dabar.Tamo sam prvo otišao.Ovaj put je išla Mare sa mnom a njoj je pak to prvi put da vidi takvo šta. Nije bilo nažalost ekipe iz Poreča ali i rabljani se nešto pritajili.Poklanjam im svima ove stihove :


DABARSKA ELEGIJA
Ne čuje se ni cvrkut ptica u Dabarskim kukovima.
Tu caruje tišina i nijeme zmije
što upijaju sunce na napuštenom grobnom kamenu
Crnog Dabra.
Medvjedica se uselila u kuću praoca Dilinoge.
Vjetar urliče u šupljini lubore.
U nategnutim gudeljama tkalačkog stana.
A orao leti , leti nad krajem
u kojem poskok
na mrtvoj straži
čuva prilaz sjenama.           (Tomislav Đ. 1983g.)

 

 

Na Velebitu se vjekovima ginulo a nadgrobni kamenovi govore o tome sve do naših današnjih dana.Zanimljivo mi bilo stajati pored ovog nadgrobnog kamena pokraj starog puta preko Alana.

Na njemu na Talijanskom jeziku piše:

U SPOMEN ŽANDARU

FRANCESKU FRAKASU

KOJI BOREĆI SE

PROTIV 22 HAJDUKA

HRABRO POGIBE

NA DAN 

27 MAJA  1851

 Jes, hoće to na Velebitu!

RAB - DRUGA STRANA OTOKA

Koračam po vijuzi uzbrdice u vidokrugu kamenih izbojaka.Tražim blizinu ptice i dodir ljubičice.Na dlanu kraške ravnice vide se samo gladne ovce a u zrcalu lepezatske lokve smije se zastava neba s amblemom Velebita.

(Poljupci nemira,Franjo Beg)

 

Ova lijepa kapelica (svježe obnovljena) Sv Nikole nalazi se na sjeveroistočnoj strani Sorinja, na drugoj strani i zavjetna je crkva pomoraca koji su preživili nekakav brodolom.Blagoslovljena je ove godine za Malu Gospu.Fotografija je bila naslovnica na  Ptičici  a na Pixoto-u je bila top 5 fotografija za cijeli mjesec.

Danas sam se popeo na Kamenjak.Nije mi prvi put pa sam izašao  dosta rano kako bi se mogao  spustiti  s druge strane otoka do mora. Moram vam odmah reći da je to vrlo opasno jer nema nikakve staze, vrlo je strmo i gdje god stanete skoro da nigdje nema siguran oslonac. Kamen se tek vrlo krhko drži u svom mjestu ogoljen od bure i izglodan od brzih voda  povodnja koji nastaju često poslije jakih kiša.Tako sve bježi ispod noga i klizi prema nekoj vertikali i vratolomu koji pada  prema moru. Iako imam osobno iskustvo pada sa jedne litice od ranijih silazaka u kojem sam zaradio pet šavova na glavi izazov penjača i uzbudjenje dali su mi ponovno snagu da se spustim doli (408 metera do mora). Opet sam išao sam.

Svibanjske slike su magične u uvalama tek procvjetale brnistre, u pijesku ispod kamenih vertikala i na prilazima dubokim klizištima gdje gotovo još nije kročila ljudska noga. Tamo u visokim liticama vidjeti možete  gnijezda sokola ili vrane koje će vas na vrijeme upozoriti  (jer vas tamo nisu nikad očekivali) da ne prilazite. U najboljem slučaju vas prate i promatraju s neke  stijene u blizini a ako to ignorirate napadaju vas u niskom letu a to nije nimalo bezazleno.

Ono što me najviše impresioniralo je boja mora. Djeluje potpuno nestvarno.More ima posebnu zeleno smaragdnu boju uz obalu a dalje i dublje najmodriju koja postoji. S druge strane monumentalni masivi Velebita i njegove svježe jutarnje nijanse proljeća djeluju hipnotički na dušu pa se izgubi osjećaj za vrijeme  a umor nestaje.Sve postaje kao neka neispričana bajka u kojoj imate glavnu ulogu. Svakako ću ovdje dolazati još koji put.

Klikni na fotografiju za veću!

SLAPOVI KRKE I OKOLO

Subota, 03.03.2012, rano ustajanje kako bi stigli na trajekt u 5 sati i 45 min. Iako smo došli na vrijeme nismo se mogli ukrcati jer više nije bilo mjesta.Tako smo ostali čekati slijedeći trajekt.  U početku sve nas je to malo zasmetalo ali brzo je sve opet došlo na svoje mjesto.Takve stvari se na otoku događaju posve normalno. 

Puno članova Planinarskog društva "Kamenjak" sa Raba pošlo je na ovaj vrlo zanimljivi izlet u Nacionalni park Krke, hodati uz rijeku, uživati u čudesnim slapovima i neponovljivoj ljepoti prirode.Još od Slovenije nosim prekrasne uspomene tako da sam im se pridružio ponovo.Moji Istrijani sigurno će biti ljubomorni kada budu čitali i gledali fotografije.

Dočekao nas je sunčani Skradin kojeg smo brzo razgledali, pogledali lijepu crkvu Porođenja Blažene Djevice Marije i druge znamenitosti.Nismo baš imali previše vremena za razgledavanje jer smo žurili dalje.

Na tim slapovima Krke mogao bi biti danima a najviše me dojmio Manojlovac koji s trideset metara visine pada u kanjon. Zbilja nevidjena ljepota divljine i prirode.Okolica Krke obiluje povijesnim činjenicama iz starije Hrvatske povijesti a mi smo posjetili Burnum, Rimski vojni logor sa amfiteatrom koji je djelimično renoviran a nedaleko se nalaze fantastične arkade rimskog Principija i kanjon Krke sa neopisivo lijepim slapom Manojlovcem.
Sve u vezi izleta bilo je izvrsno organizirano.Trebali bi doći moji planinari iz Picugi Poreč da vide kako to može dobro funkcionirati.